Pre nekoliko dana dobio sam obaveštenje mejlom, od svog domen registrara. Svodi se na ono objašnjeno (na engleskom) na Namecheap-ovoj stranici o poskupljenju .com domena.
Uzgred: krajem 2019. godine prošla je, gotovo ispod radara, i prodaja .org top level domena privatnoj korporaciji, pod imenom “Ethos Capial”.
Ubrzo je pokrenuta i diskusija o skoku cene .com na LowEndSpirit forumu (dobro mesto sa besplatnim i nezavisnim informacijama na temu hostinga i web-sajtova, sa odličnom zajednicom… i bikegremlin-om 🙂 ). Post iz te diskusije, koji prenosim u svom slobodnom prevodu, nagnao me je na razmišljanje:
vyas – član foruma
Imamo 15 različitih .com domena registrovanih
Računajući popuste, uštede na Paypal porezima (plaćanje u domaćoj valuti) i poreske olakšice, nema smisla da ih napuštamo. Obnavljamo domene na 2 godine, a možda ćemo na 3, ili 5, pa proceniti.
Mudrac je jednom rekao (prevedeno sa kineskog)
“Ako je vaše dete dobro, čemu briga?
Takođe, ako je vaše dete loše, čemu briga?”
Drugim rečima – dobro dete će biti dobro i napredovati u životu svakako. Loše će platiti za svoje grehe svakako.
Isto tako, ako posao/domen preživi i pravi zaradu nakon 3 godine, 10 $ godišnje teško da je neki trošak.
Ako domen nastavi da stagnira i pravi troškove, onda 10 $ treba da vam bude najmanja briga.
Za mene je Internet, kada se pojavio, bio simbol slobode, saradnje ljudi sa različitih kontinenata, slobodnog deljenja ideja i informacija. Otvoren i pristupačan. Vremenom, sve više postaje igralište za velike, bogate, mesto za nadzor ljudi i pravljenje profita. Gledajući gore citirani post: mora li svaki sajt praviti pare? Ovaj moj sajt je zamišljen kao besplatan i informativan. Ne bih voleo da troškovi plaćanja domena i hostinga postanu toliki da moram po svaku cenu stavljati reklame – jer time postajem zavistan od kompanija koje za te reklame plaćaju i na taj način mogu uticati na ono što pišem i objavljujem.
1. Auto-cenzura koja proističe iz monetizacije sajtova
Na primer, moj članak o poskupljenju cPanela je (uz dozvolu) re-postovao poznati domaći portal. Ipak, izbacili su poglavlje u kojem razmatram moralne aspekte poskupljenja cPanel-a. Objašnjenje je da im se “zadiranje u političke tokove kosi sa uređivačkom politikom”. U pitanju je NVO koji se, verujem, finansira od strane (stranih) korporacija. Volim njihov rad, ali iz ovoga mi je očigledno da se auto-cenzurišu. Iako je članak jasno označen kao moj rad, tj. moje mišljenje na temu.
Sama vidljivost sajta na Internetu, tj. da li će iko naći i pročitati ono što pišete, u najvećoj meri danas zavisi od jedne velike korporacije: Gugla. Gugl na primer, po mom iskustvu, ne voli reč “komunizam”. Isti tekst, isti članak, sa dodatom tom rečju pada na rezultatima pretrage. Nakon brisanja reči – vraća se na prvu stranu. Barem je takvo moje iskustvo sa jednim člankom, gde sam ubacio “K reč” da nešto objasnim, a kasnije našao bolji primer.
Ovo svakako nije statistički relevantan primer, ali ipak postoji dosta drugih eksperimenata i izveštaja koji nedvosmisleno potvrđuju da Gugl cenzuriše Internet (link na engleskom).
Ipak, još uvek, barem “zvanično”, niko vam ne može zabraniti da registrujete domen (objašnjenje šta je to domen), uzmete hosting nalog (šta je to web-hosting) i objavite slobodno šta želite na svom sajtu. Ili ne? Vratićemo se na ovo malo kasnije. Za početak par reči o još jednom fenomenu – društvenim mrežama.
2. Društvene mreže i sloboda govora
Sigurno ste čuli za Instagram, Linkedin Twitter, YouTube, Facebook, Reddit (pisao sam, na engleskom, i o cenzuri na Reddit-u) itd. “Društvene mreže”. Ovde se neću baviti time jesu li dobre za povezivanje ljudi, niti o manama socijalizacije preko ovakvih mreža. Ako ste dovoljno razumni i koristite ih pametno, imaćete verovatno puno više koristi, nego štete. Baviću se društvenim mrežama u smislu cenzure i slobode govora.
Za mnoge mlade ljude, Instagram je ekvivalent Interneta. Što nije na Instagramu, nije ni na Net-u, barem što se mnogih omladinki/omladinaca tiče. Da, besplatan je. Možete slobodno otvoriti nalog. Ipak, u vlasništvu je korporacije i nalog vam može biti ugašen ako im se ne sviđa ono što objavljujete. Da, ima puno pravnih i morališućih papazjanija, ali svodi se na to – igrajte po njihovim pravilima, ili se gubite!
Isto važi i za sve ostale popularne društvene mreže.
Možete imati najbolji sajt na svetu, ali kad većina ljudi koristi samo društvene mreže za informisanje (i zabavu) – praktično ne postojite.
3. Uticaj poskupljenja registracije domena na slobodu govora
Živim u Srbiji. Uzmimo određenu količinu novca, 10 evra na primer. Za prosečnog srbina, to je oko 5 sati rada. Za nekoga u Africi, to često može biti 10, ili 20 sati rada. Suština je u tome da svako poskupljenje najviše pogađa siromašne. Na ovaj način se, poskupljenjem registracije domena (i hostinga), siromašni ljudi praktično cenzurišu.
Dok kompanije koje vode priču ubiru više profita.
4. Cenzurisanje Interneta – generalno
Da, na svetu, pa i na Internetu, postoji puno idiota. Mnogi pišu i objavljuju grozne stvari. Korporacije koje vode igru su rešile da nas zaštite od svakog zla. Tako da je sve teže naći hosting koji će pristati da hostuje sajt sa sadržajem koji je kontroverzan. Najčešće je to sasvim opravdano, barem po mom mišljenju. Problem je što se lestvica sve više podiže.
Na primer, upitnik u kojem su za pol dozvoljeni “samo” izbori muško/žensko, a ne nešto treće, smatraju se diskriminatornim, toksičnim, netolerantnim. Reč “crnac” se često označava (i cenzuriše) kao govor mržnje (ispravno je “Afrički amerikanac”, ili, pretpostavljam, evropljanin). Ljudi odluče da se uvrede zbog dosta stvari, a sve više toga ulazi u zakone i izaziva reakciju algoritama za cenzuru.
Poslednji “biser” na koji sam naišao (na Linkedin-u) je: “pogođen reorganizacijom”, umesto “otpušten”!?
Ovakvo “ulepšavanje” jezika dovodi do toga da se slobodna komunikacija ideja sputava. Moje je lično ubeđenje da tup jezik vodi ka tupom umu.
U tom smislu, u sred sve te “političke korektnosti”, cenzuriše se svaka misao koja se protivi kapitalizmu i moći velikih korporacija. U prilog tome ide ova Rezolucija Evropske unije – zanimljiv citat iz iste (moj slobodni prevod):
“Naglašava se da je Drugi svetski rat, najstrašniji rat u istoriji Evrope, započeo kao neposredna posledica ozloglašenog nacističko-sovjetskog sporazuma o nenapadanju od 23. avgusta 1939, takođe poznatom kao Molotov-Ribentrop pakt, i njegovih tajnih protokola, gde su dva totalitarna režima delila cilj osvajanja sveta podeljene Evrope u dve zone uticaja.”
“U nekim članicama su zakonom zabranjene nacistička i komunistička ideologija.”
Cela rezolucija praktično izjednačava nacizam sa komunizmom. I uvodi “sećanje na sve žrtve totalitarnih režima”, umesto sećanja na žrtve nacizma – čime se, koliko shvatam, ukazuje počast i nacističkim žrtvama, je li.
Prekrajanje istorije, ispiranje mozgova, uz cenzuru lepo uvijenu tako da se ni ne vidi (jer nepoželjan sadržaj ne bude na prvoj strani Gugla, niti na društvenim mrežama).
Da se vratim na užu temu, nakon ove “kontroverzne političke digresije”. Gugl forsira SSL/TLS enkripciju (koja se, za sada, još može dobiti besplatno preko Let’s Encrypt – vidite moj članak o besplatnim naspram plaćenih SSL/TLS sertifikata). Tako da čak i ako sajt ne prikuplja nikakve podatke korisnika, može biti “kažnjen” ako nema SSL. Sve reklamirano kao “za našu bezbednost na Internetu”.
U isto vreme, pored svih promena Guglovih algoritama u nastojanju da se “korisnicima pruži najbolji sadržaj”, Guglanje: “10 najboljih hosting provajdera” daje stranice plaćenih review-ova koji favorizuju brendove EIG kompanije (videti moj članak o EIG kompaniji).
Isto tako, klik na “Trending” dugme na YouTube daje prikaz gomile nekvalitetnog materijala.
Moj je utisak da je Internet sve više centralizovan, sve više u rukama velikih kompanija i biznisa, a sve manje otvoren i slobodan. Stvari koje su nepoželjne se nekad direktno cenzurišu (sve češće), a nekad se samo sklone na drugu stranu rezultata Gugl pretrage – sa praktično istim rezultatom.
Moj članak na temu “Sloboda govora i nauka.”
5. Zaključak
Ne vidim način da se ovaj trend promeni. Ovaj sajt, na primer, koristi Guglove AdSense reklame (vidite moj Gugl AdSense eksperiment). I to je fer politika po meni – ljudi dobiju besplatno dobre informacije, ja dobijem pokrivene troškove. Ali, od Gugla zavisi hoće li to dozvoliti, ili ne. Drugi način zarade (pored reklama) su affiliate linkovi (osim ako čovek na sajtu prodaje svoje proizvode). S tim da i to zavisi od velikih kompanija, kao što je Amazon.
Za sve to vreme, troškovi održavanja sajtova će, očekujem, nastaviti da rastu. Dok će pristup internetu možda biti i besplatan – ili čak obavezan (koliko znam, u Srbiji se porez kompanija ne može rešiti bez Interneta i Windows operativnog sistema), a objavljivanje sadržaja će biti sve teže i teže – barem ako želite da neko to i vidi.
Političke kampanje onih koji prave zakone plaćaju velike korporacije, tako da je nerealno očekivati da bilo koja država uradi išta po ovom pitanju.
Evropski GDPR zakoni o zaštiti privatnosti, kao i američki, “komplikuju život” malim sajtovima i kompanijama, dok velike korporacije i bezbednosne službe, bez većih problema i ozbiljne kontrole, kupe i skladište sve podatke o nama. Cilj je možda i bio plemenit, ali rezultat je, po mom mišljenju, samo dodatno otežavanje rada malih i nezavisnih.